Mora da stigne!

Zajednička osobina televizijskih producenata sa kojima sam imao prilike da radim (velika čast izuzecima) je “što manje para uložiš, to više zaradiš”. Ovo se najviše odnosi na opremu za rad. Ako izuzmemo prastare mikrofone, kamere, manjak tonaca da srede zvuk u toku snimanja… sve se to može srediti u montaži, ili bar tako kolege producenti kažu. Slažem se. Ne može biti perfektno sa DV kamerom dok se emituje u FullHD, ali se moze poboljšati da na TV-u izgleda pristojno. Jedino što je potrebno je makar dobar hardver, grafička kartica za radne stanice tipa Firepro ili Quadro, processor sa što više jezgara to bolje.

Nažalost to često nije slučaj, a s obzirom na to da je jačina hardvera direktno proporcionalna vremenu rendanja priloga javlja se problem. Drugi problem je što producenti uglavnom nisu tehnički pismeni pa ne vredi objašnjavati da ako montažer stigne da izmontira ne znači da će komp stići da izrenda. Što je razumljivo s jedne strane, njihov posao je da raspolažu sa parama, ne da budu sistem administratori. Ali administrator sklapa radne stanice od sredstava koje mu producent odredi, onaj producent koji ne pravi razliku između kućišta i prosecora, ergo zbogom Quadro, zdravo prosečna kartice za igre.

Kada se radi informativna emisija koja ide uživo, dnevnik recimo, pakuju se većinom kratka pokrivanja (video bez zvuka, ili sa slabim IT tonom), i kraće izjave ili vesti. Dok voditelj priča u toku dnevnika, puštaju se pokrivanja koja su u skladu sa radnjom. Drugim rečima, veći deo posla snosi voditelj, dok montažer ima samo male segmente da spakuje u toku dana, kako vesti pristižu, ili ako je u pitanju najnovija vest, da na brzinu, dok voditelj vodi dnevnik, spakuje materijal koji je upravo stigao i pošalje u režiju na emitovanje. To je ono kada voditelj kaže: “Upravo smo dobili informaciju…”, pa puste pokrivanja ili izjave koje su urađene pre dva minuta.

Sve to pada u vodu kada je dnevnik montažni. To je kada se celokupne vesti od oko 2 min koje pristižu tokom dana pakuju pred emitovanje u jedan prilog od oko 20 min. E, tada je veselo.

Dnevnik kreće u 21.00, sastoji se od oko dvadesetak vesti, od kojih je trenutno spakovano sedam. Sada je 19.40. Ja znam da kompu treba minimum pola sata da dnevnik izrenda, plus 5-7 min da se pošalje u režiju, koja je čudom organizacije u drugoj zgradi. To je u slučaju da render ne pukne, a kako beše Marfijev zakon? Svi pod pritiskom, novinari čekaju na red za montažu jer su čekali red na kameru pa sada svi došli zajedno. Ja jedini radim informativu, kolege montiraju emisije. Pakuj, sledeći, pakuj, sledeći, hej, još dva, stići ćemo… producent: “Vas dvoje idite dole da snimite izjavu sa tim likom o toj vesti (koja nije da nije udarna, nego kao pihtije) pa da izmontiramo na brzinu. Ajmo, ajmo.”. 20.20, oni su dole, ja čekam, ne mogu ništa dok ne završe. 20.25, ja producentu: “Šefe, neće stići dnevnik, džaba ja izmontirao za minut, ako oni zakasne, gotovo, kasni i dnevnik, neće stići da izbaci komp…”, producent na sve to odgovara samo tri reči: “Mora da stigne!”. Džaba objašnjavanje da nije do mene nego do kompa, ne mogu nagnuti ekran da se linija brže popunjava, da mogu rado bih. I šta sad da radim? Čekao dok nisu došli, izmontirao, pustio render, 45 min. Brzo, prekidaj, iz delova, hvala bogu na digitalizaciji, mogu da puste iz delova, ne mora da čeka da beta učita.

Vesti kasne 10 min, vlasnik riba producenta, on riba novinare, svi ribaju montažera, jer on jedini nije stigao. Montažer, on nema kog da riba. Može jedino da šutira kućište, samo kad bi znao da će to da nešto promeni.

 

Vladimir Biuković

 

5 stvari koje televizijski montažer ne želi da čuje – 1. deo