Internet, a posebno Youtube, su definitivno najveći neprijatelji direktora produkcije. Ko god ima potrebu da nešto napravi kako bi se oglasio preko interneta ili televizije, ideje danas uglavnom dobija pregledajući mnoge postove na društvenim mrežama. I naravno, većina klijenata želi proizvod kao što je video na internetu! To i ne bi bilo tako loše da su iole upoznati sa tehnologijom proizvodnje foto i video materijala.
Pitanje: Jel’ može nešto slično ovome samo da na kraju bude naš znak – je veoma često. Naravno tu ide i ono: Vi to uradite tako da to super izgleda, mi smo spremni da platimo koliko treba. Kad smo već kod toga: kol’ko će to otprilike da košta?
Naš odgovor je po pravilu: Znate, treba uraditi mnogo stvari pre nego što damo makar i otprilike cenu. Da vidimo koliko će to da traje, da napravimo sinopsis, pa scenario, da smislimo tekst, odredimo glasove, nabavimo muziku … sve do toga da krajnje oprezno pitamo: A sa kolikim (otprilike) budžetom raspolažete? Naravno, uz to ide i malo objašnjenje koliko zapravo košta i kako je proizvedeno baš to što su videli na Youtube-u, a baš im se toliko dopalo. Tada već razgovor postaje ozbiljniji i pomalo zaoštreniji. Ma nije baš da toliko košta, šta tu ima toliko da košta, pa mi to možemo sa našom kamerom (foto aparatom) – evo prošle godine smo kupili GOPRO, ja je nosio na more – strašne snimke pravi… glumci – pa evo može moja starija ćerka, bila je u dramskoj sekciji u školi… muzika, tek je to lako, pa moj sestrić ide u muzičku školu – može da smisli neku muziku… itd. I tako u nedogled. Ko je bio u ovoj situaciji zna o čemu govorim!
Zapravo je problem uvek u istom – mi se svi u sve razumemo i sve najbolje znamo. Naravno, ono što mi radimo je sasvim opravdano skupo dok ostali … bolje da ne citiram. Kada dođemo u situaciju da treba da objasnimo troškove proizvodnje, o zaradi i da ne govorim, svi se nađemo u nebranom grožđu. Razlog je jednostavan: uglavnom nemamo izrađen normativ (srpski rečeno) cenovnik svojih usluga. Konkurencija je ogromna, danas se proizvodnjom video, foto i raznih internet proizvoda bavi i ko zna i ko nema druga posla, (a to mu se čini zanimljivim). Zbog toga su cene naravno, krajnje različite i šarolike. ONE MAN BAND produkcije niču na sve strane, tehnologija omogućava da se radi iz svakog kafića, a posla (pravog) realno sve manje. Zbog svega toga, cena rada i amortizacija opreme više nisu stavke koje se obračunavaju po jasno definisanim kriterijumima. Dan snimanja, količina opreme, sat audio/video montaže, vreme utrošeno na obradu fotografija i slično više niko ne računa. Uglavnom se cena pravi kako bi se uzeo posao konkurenciji ili jednostavno – dobio posao. Zarada je sve – troškove niko ne računa. Zahvaljujući tome, svi su na gubitku. I klijenti i mi koji se bavimo proizvodnjom. Jedino što toga niko nije svestan – sve dok rezultati ne pokažu pravo stanje. Međutim, tada je uglavnom kasno.
Elem, kada posle precizno izvršenih proračuna troškova dođete i kažete klijentu s početka ove priče koliko to što želi košta, obično rizikujete da budete svedok srčanog udara, bacanja stvari sa stola ili ljubaznog – OK, nemojte nas zvati, mi ćemo zvati vas ukoliko se odlučimo za posao. Džaba objašnjenja, računice, kalkulacije i sl.
Što se tiče ostalih klijenata koji ne razgovaraju na ovaj način – tu vam ne mogu pomoći – sa njima ste se već lepo dogovorili i sasvim korektno sarađujete.